Port za hemoterapiju iskustva

Svoj radni vek proveo sam u sistemu gde nema straha, u vojsci. Sve je organizovano i nema prostora za strah. Ustaješ rano, naređenja, odgovornost. Ali kada sam saznao za dijagnozu i kada su mi saopštili da imam adenokarcinom pluća, osetio sam da mi se tlo pomera pod nogama. Nisam ni pomislio da je kraj ali sam znao šta me čeka.

Terapiju i dalje primam, bolest je hvala Bogu pod kontrolom, ali nije lako. Svaka terpija i psihičkii fizički je teška. Teške su bile i moje vene od hemoterapije, tvrde, bolne, povlače se. Sve je to bio užasan napor za mene.

Na VMA su mi predložili ugradnju porta za hemoterapiju. Iskreno, nikada nisam čuo, i malo ko zna o tom malom čudu. Čak i među pacijentima, niko ne zna, kao da je to neka tajna. A nije. To je blagodet. Ugradnja je trajala pola sata, i sada moje terapije na tri nedelje prolaze mirno. Nema više bojazni hoće li naći venu. Sedim, primam terapiju i znam da moje telo više ne trpi. Mi, vojnici moramo da budemo heroji. Ali ja sada samo tražim mir i da dostojanstvo, da podnosim ovu borbu. Mali sistem sada radi za mene.

Gledam decu i plačem skrivena u kupatilu. Gledam kosu, nema je. Bol.Strah. Sve dodje odjednom a ti ne možeš da se sabereš. Karcinom dojke, na sreću primarni. Zračenje i hemoterapija postanu ti najvažniji. Onda vene, i niko me nije pripremio da će sve biti tako teško. Svakog jutra sam gledala jastuk pun kose, četku, slivnik u kupatilu sam čistila non stop. A vene, moje ruke, e to je posebna priča. Boli, kad pritisnem kao da je kamen unutra. I najgore, kad dodjem da primim terapiju, strah „hoće li mi naći venu“. I tada sam prvi put čula za port kateter od moje doktorke. Uputila me je na vaskularnog hirurga u Resavskoj, u Beogradu, koji je za sat vremena meni spasio život. Sve je bilo drugačije. Spasio me je dodatne patnje. Zato pričam. Da sve žene koje prolaze sličnu ili istu priču, pročitaju i olakšaju sebi. Toliko godina se koristi u inostranstvu da je neverovatno da tek poneko o njemu prozbori.

Nisam uklonila port, završila sam sve cikluse lečenja, dobro sam. Kosa mi je porasla. I deca, za ove tri godine. Sa portom sam prvi put prošlog leta išla na more. On je zaključan, tako se kaže, i ne daj Bože, tu ako opet zatreba. A znam da neće.
Već 2 godine ne primam terapiju. Izlečena sam. Port je tu. Nisam ga vadila da ne izbaksuziram. Rez se više i ne vidi. Letos sam bila na moru, plivala, sunčala se. Sve normalno. Doduše, mršava sam pa se port malo nazire. Planiram uskoro da ga vadim. Da mogu nekako da mu zahvalim za sve dobro što mi je pružio.  Moj spas. Ne znam kako bi tolike cikluse hemoterapije izdržala. Volela bih da nekako mogu i da ga promovišem. Pacijentima ga ne preporučuju, a oni koji znaju, malo i zaziru od njega. Decenijama se koristi u svetu, a mi kao da imamo povez oko očiju. Srećna sam što mi je ugradjen pre lečenja. Gledala sam žene koje se toliko muče, terapije se pomeraju, nemaju gde da ubodu sestre. Jedna reč:spas!
Moj otac je na žalost preminuo. Ali, kao gospodin čovek i dostojanstveno zahvaljujući portu. Nije bio gladan, žedan, mogao je da primi infuziju i lekove. Pre toga je lečen na onkologiji. U poslednjem trenutku smo saznali za port i ugradili mu. Slamka spasa u teškim okolnostima. Da smo znali ranije, ne bismo toliko čekali niti bi se on mučio. Nisam podnosila kada neko kaže “dostojanstvena smrt”. Za mene je smrt, smrt. Međutim, port mu jeste vratio dostojanstvo u njegovim poslednjim danima posebno.